Mirko

Probudio me jednog jutra i rekao: "Sašij me!". 

Ma zamislite vi malog drznika. Ni molim, ni hvala, ni izvol'te... ništa, samo "Sašij me!". Naravno da sam ga ignorirala. A što bih drugo s njim? Ja ionako ne znam šivati a on je bio krajnje bezobrazan i neodgojen. I uporan. Beskrajno uporan. Pokušala sam ga odgovoriti od njegova nauma.

"Gle... Mirko... nemam ti od čega napraviti glavu. Ako želiš da te ja napravim, moraš biti lijepa ginjol lutka a ja nemam dovoljno debelu spužvu. Ako i kupim spužvu, morat ću je sama oblikovati ali ni onda nećeš biti lijep jer ja ne znam oblikovati pravilnu kuglu. Imati ćeš kvrgavu glavu a to nije lijepo. Svi će ti se rugati." 

To je držalo vodu par dana, a onda me Mirko odveo u šetnju, ravno u šumu gdje su sjekli drveće. U šumi sam našla piljevinu i drvene strugotine. Napunila sam vrećicu i ponijela je kući, još uvijek ne sluteći što ću s tim a kod kuće mi je moja Laura donijela jednu blijedo rozu majicu i rekla: 

"Mama, ova majica mi je mala. Ne mogu je više nositi." 

Mirko je samo šutio, nasmiješen. Odrezala sam rukav, zavezala čvor na jednom kraju, napunila ga drvenim strugotinama, oblikovala kuglu, prstom napravila otvor u kugli, presvrnula ostatak materijala preko kugle... 

Ajoj!!! Izgleda da će ipak biti po njegovome. I što sada? Našla sam rješenje za glavu, i što dalje? 

"Mirko, ja ne znam šivati!" 

"Pa zar je to neki problem?"

"Je, to je jako veliki problem."

"Pa imaš iglu i konac i zdrave ruke, zar ne?"

"Da šivam rukama? Pa ti si lud!"

Mirko više nije ništa rekao a ja sam se, ljuta, primila igle i konca. Sašila sam tijelo, ušila šavove oko glave, vrata...

"Mirko, a što ćemo s kosom? Nećeš valjda biti ćelav!"

"Napravi mi kosu od vune."

"Ti se sigurno šališ. U kući nemam jedne jedine štrenice vune a i ne znam ni plesti ni heklati."

"Znaš, znaš! I to jako dobro."

"Pa dobro, ako se i prisjetim nakon toliko godina, odakle mi vuna?"

I opet više nije ništa rekao. Taj dan sam pitala kolegicu s posla, gdje u blizini mogu kupiti jednu štrenicu vune, na što će ona:

"Hej, pa ja imam jednu smeđu koja mi više ne treba. Mislila sam ju baciti. Hoćeš ju?"

"Ajme! Jadna ja!"

Isheklala sam kapicu koju sam prišila na Mirkovo tjeme i zatim "posadila" kosu. Heklicom sam provlačila i vezivala vunu na kapicu, a Mirko je sve više i više sličio - na Mirka. Izgleda da stvarno nisam zaboravila sve ono što sam davnih dana naučila u srednjoj školi na satu lutkarstva, kasnije na faksu a ni ono što sam naučila na tečaju izrade lutaka. A bila sam uvjerena da ništa više ne znam. Kosa je bila brzo gotova uz ustrajno navijanje mojih ukućana: 

"Ajme, kako ti se da to raditi? Pa nećeš valjda cijelu kosu tako...?" 

Mirko je bio zadovoljan. Uopće mu nije smetala raščupana kosa. Htjela sam ga ošišati ali mi je pobjegao i sakrio se vičući:
"Neću! Neeeeeeću! Nećuuuuu se šišati!!! To boli!"

I zamislite, dok se skrivao, obukao je odjeću svoje starije sestre i više ju nije htio skinuti. Nije me htio niti poslušati da pospremi potkošulju nego ju je ostavio onako neurednu da viri preko hlača. Pokušala sam ga, uz pomoć starijih brata i sestre uvjeriti da se upristoji ali Mirko ko Mirko, neće pa neće. 

I evo ga, spreman je za put ka Helen Doron Centru Špansko. Sigurna sam da će ga teacher i djeca uspjeti, svojim ručicama, dovesti u red. A ja ću mu, kada ga opet vidim, objasniti da stvarno ne znam ni šivati ni heklati ni plesti. Pa što si on umišlja? Nevjerojatno! A možda ga uspijem i ošišati i pospremiti mu potkošulju u hlače.